Tra­gom pri­če o te­škom sa­mot­njač­kom ži­vo­tu Nik­ši­ćan­ke Da­noj­le Šlju­kić (87), ko­ju je eki­pa „Da­na” ne­dav­no po­sje­ti­la, Ban­ka hra­ne je pri­pre­mi­la po­moć. Sta­ri­ci, ko­ja ži­vi sa­ma u objek­tu gdje je ne­ka­da bo­ra­vi­la sto­ka, a ko­ji je, ka­ko je is­pri­ča­la, sa­ma pre­u­re­di­la da bi ka­ko-ta­ko u nje­mu mo­gla bo­ra­vi­ti, uru­či­li smo po­moć, iako je re­kla da ima do­volj­no jer joj u de­ve­toj de­ce­ni­ji ži­vo­ta i ne tre­ba pu­no hra­ne. Ali, tre­ba joj dru­štvo, jer je naj­vi­še bo­li sa­mo­ća.
Ob­ra­du­je je, is­ta­kla je, sva­ka po­sje­ta jer uglav­nom sa­mu­je, a na­ru­še­no zdra­vlje ote­ža­va joj kre­ta­nje. Za da­ro­ve se za­hva­lju­je.
– I ni­sam glad­na, valj­da i zbog go­di­na čo­vjek se na­u­či da se za­do­vo­lji sa onim što ima. Vi­še me ra­du­je kad ne­ko uđe na ova mo­ja vra­ta, želj­na sam li­je­pog raz­go­vo­ra. Ne­mam s kim, i ne mo­gu ni­gdje da idem. Uglav­nom sam u ku­ći ili is­pred, re­kla je Šlju­ki­će­va.
Ži­vot je pro­ve­la ra­de­ći u jed­nom od po­go­na nik­šić­kog Me­tal­ca, a po­tom i fa­bri­ke „Ra­do­je Da­kić”, od če­ga je za­ra­di­la pen­zi­ju. Svo­ju po­ro­di­cu ni­je osno­va­la, već je ži­vje­la sa ro­di­te­lji­ma, po­tom sa naj­mla­đim bra­tom ko­ji je pre­mi­nuo i za ko­jim ba­ka Da­noj­la po­seb­no ža­li. Na­kon nje­go­ve smr­ti, is­pri­ča­la je ona, po­re­me­ti­li su se po­ro­dič­ni od­no­si u ostat­ku po­ro­di­ce, pa je bi­la pri­nu­đe­na da se­bi tra­ži dru­gi smje­štaj. Je­di­na mo­guć­nost bio je obje­kat gdje je dr­ža­la sto­ku, a gdje ži­vi po­sled­njih sko­ro de­vet go­di­na. Uspje­la je da pre­u­re­di jed­nu pro­sto­ri­ju u ko­joj je vi­še ne­go skro­man na­mje­štaj - kre­vet, ma­li sto i špo­ret na dr­va.
– Do­volj­no je to što imam za me­ne i mo­je go­di­ne, ali je muč­no što baš u ovom ži­vot­nom do­bu mo­ram ova­ko da ži­vim. Pro­ble­ma do­sta, a zdra­vlja ni­ko­li­ko, ali tr­pim što me sna­šlo. Bra­ta­nič­ne mi po­vre­me­no do­đu, sku­va­ju po­ne­što i po­spre­me, i ne že­lim da im do­sa­đu­jem, ka­za­la je Šlju­ki­će­va.
Na uslo­ve u ko­ji­ma ži­vi si­lom pri­li­ka sa na­vi­ka­va, ali je pri­nu­đe­na da i to što ima, ka­ko je is­pri­ča­la, po­ku­ša­va za­šti­ti sud­skim pu­tem. Obje­kat je iz­gra­đen od be­ton­skih blo­ko­va, pri­ze­man je i bez mo­krog čvo­ra što sta­ri­ci do­dat­no ote­žav iona­ko te­žak ži­vot. Sta­ri „sme­de­re­vac” je­dva zi­mi uspi­je­va da joj za­gri­je pro­sto­ri­ju ko­ja je po­ve­za­na sa dru­gom, u pot­pu­no­sti ne­u­re­đe­nom. Na­mje­ra­va­la je, ka­za­la je ona, još po­ne­što da ura­di na svom do­mu, ali su je „pre­sre­le” go­di­ne i sla­bo zdra­vlje, pa sa­da tr­pi sve što je sna­la­zi.
– Od sed­mo­ro dje­ce mo­jih ro­di­te­lja, ja sam naj­sta­ri­ja. Me­đu­tim, svi mla­đi su umr­li, a me­ni je osta­lo pro­klet­stvo sa­mo­će i sop­stve­ne ne­mo­ći. Da­nas je lo­še vri­je­me jer su se i lju­di pro­mi­je­ni­li. Mo­žda se i svak so­bom po­za­ba­vio, pa ni­ko­ga dru­gog i ne vi­di, is­pri­ča­la je Šlju­ki­će­va.B.B.